Nemoral raskoši

Svi koji poseduju stanove, voze automobile i imaju više od tri para cipela imaju moralnu obavezu da svoje stvari rasprodaju a sve svoje buduće prihode uplate za pomoć bolesnim i gladnim širom sveta. Ove moralna dužnost sledi direktno iz naših sopstvenih moralnih stavova i daleko je manje zahtevna od mnogih zahteva koje mi sami postavljamo pred druge, tvrdi u eksplozivnoj knjizi “Nemoral raskoši” američki filozof Peter Unger.

Piše: Željka Buturović

Za

U svakom društvu ljudi podrazumevaju da konvencionalni moral njihovog vremena ima univerzalni karakter. Ali mnoge pojave koje su našim precima bile potpuno normalne danas se smatraju neprihvatljivim. Svi mi danas smatramo da je nedopustivo držati roba, a da je sasvim normalno letovati na Mediteranu dok milioni umiru od gladi, nepogoda i lako izlečivih bolesti. Ali pre samo par stotina godina mnogi su smatrali da je sasvim normalno držati robove. Svi ti ljudi su grešili, pa je dakle moguće i da mi danas grešimo. Stoga je nužno da preispitamo osnove našeg morala, tvrdi Unger.

Krenimo od jednostavnog primera. Čovek vozi svoj voljeni Mercedes pustim seoskim drumom kad na njemu opazi teško povredjenog mladića. Mladić mu objasni da će ostati bez noge ako mu se hitno ne ukaže lekarska pomoć. “Jes’, pa da mi isprljaš sedišta”, pomisli čovek i ostavi mladića na drumu koji kao posledica zaista postane bogalj. Svi se slažemo – tako bar kaže Unger – da je takva surovost nedopustiva i da ovaj čovek zaslužuje našu najoštriju osudu.

Ali, po čemu je tačno ovo ponašanje gore nego kupovina kaputa od trista dolara umesto kojeg smo mogli da spasimo desetine života? Brižljivim odabirom primera i argumentacijom razradjenom do najsitnijih detalja, Unger pokazuje da to nije ni broj spašenih, ni žrtva koju treba prineti, još manje neki visokomoralan princip, već, po njemu, moralno irelevantni psihološki faktori.

Na primer: ljudi vole da pomažu onima koji pate na uzbudljiv a ne na dosadan način. Mnogo smo spremniji da pomognemo davljeniku, čak i kada je rizik po nas mnogo veći, nego nekom, a pogotovo stotinama ili hiljadama, koji umiru od dosadnih, već vidjenih bolesti. Dalje, naš osećaj o moralnoj obavezi da se nekom pomogne se bazira na, po Ungeru, proizvoljnom grupisanju ljudi u one sa čijim problemima imamo i nemamo veze. Ovi i drugi psihološki procesi nas sputavaju da dosledno primenimo elementarna moralna načela u koja verujemo – kao što je  načelo da je naša moralna obaveza da smanjimo patnju drugih ako nas to relativno malo košta.

Zašto Unger misli da mi uopšte verujemo u takvo moralno načelo? Zato što smo itekako spremni da to načelo primenimo na druge. Zamislimo da su za tramvajske šine vezane tri bebe s jedne, a nečije stopalo s druge strane. Da li smo spremni da usmerimo tramvaj tako da pregazi stopalo a ne bebe? Verovatno jesmo. Ali, ako smo spremni da žrtvujemo nečiju nogu zarad tri bebe, zašto onda nismo spremni da žrtvujemo svoj nov kaput za pedeset beba? Elementarna moralna pristojnost zahteva da budemo spremni na žrtvu, ili bar stoti deo žrtve, koju očekujemo od drugih, smatra Unger.

Protiv

Mi smo, moguće, zaista spremni da žrtvujemo nečije stopalo vezano za šine a nismo spremni da žrtvujemo svoj kaput zarad dobrovoljnih priloga. Iz toga medjutim ne sledi da nismo spremni da žrtvujemo svoje stopalo vezano za šine. Unger je svestan da naši moralni sudovi veoma zavise od konteksta, ali izgleda ne i da iz toga sledi da se kriterijumi koje na druge primenjujemo u jednom kontekstu ne mogu porediti sa niskim koje primenjujemo na sebe u drugom i iz toga izvoditi zaključak o hipokriziji.

Ungerovo insistiranje da je zavisnost sudova od konteksta pogrešna proizilazi iz uverenja da se ispravni moralni sudovi uvek mogu opravdati izvodjenjem iz apstraktnijih vrednosti, kao što je potreba za smanjenjem patnje ili za jednakim pravima svih ljudi. I mnogi ljudi zaista misle da su njihovi moralni sudovi u skladu sa ovakvim vrednostima. Unger pokazuje da nisu. Ali, šta iz toga sledi?

Unger smatra da iz toga sledi da one naše sudove koji nisu u skladu sa višim moralnim načelima moramo da promenimo. Ako letovanje na moru dok deca u Africi gladuju nije u skladu sa našim uopštenim stavom o moralnoj obavezi da se smanji ljudska nesreća, onda to znači samo jedno – nema više letovanja. Druga opcija je, medjutim, da naši moralni sudovi dobrim delom ne izviru ni iz kakvih načela, niti je posedovanje takvih načela uslov ispravnosti sudova. Ako neko ne zna čemu služi jetra to ne znači da mora da je da svakom ko je zahteva – njegovo odbijanje je sasvim na mestu a da on sam ne zna zbog čega. Slično, ako neko ne razume prirodu svojih moralnih sudova, to samo po sebi ne znači da treba da ih menja. Letovanje je moguće moralno ispravno a da ne znamo zašto.

Sve u svemu

Primeri koje Unger koristi da pokaže nedoslednosti u našim moralnim sudovima su ezoterični do perverznosti, ali njegov cilj je veoma jednostavan i čak praktičan. Unger ne barata sistematskim podacima već svoj utisak bazira na neformalnim opservacijama. Uprkos tome on najvećim delom jeste u pravu jer su psihološka istraživanja načina na koji ljudi donose odluke odavno pokazala da ti procesi jesu pod uticajem raznoraznih beznačajnih i nelogičnih faktora.

Neki kritičari “Nemorala raskoši” tvrde da je ona suštinski zasnovana na utilitarističkoj etici, ali to zapravo nije tačno. Unger ne smatra da je naša moralna dužnost da tudjoj deci dajemo koliko i svojoj, već samo da je nemoralno puštati da tudja deca umiru od gladi dok se sopstvenoj kupuju nove igračke. A Unger ni ne pokušava da izračuna kakve bi zapravo bile npr. ekonomske posledice po bogati ali i siromašni deo sveta ako bismo ga poslušali.

“Nemoral raskoši” u Srbiji

U Srbiji se živi nešto lošije nego u najbogatijim zemljama sveta, pa se lako podleže iluziji hude sudbine do koje nas je doveo nemoral pojedinaca. ”Nemoral raskoši” je korisno podsećanje na zapravo veoma srećne okolnosti u kojima smo se obreli, kao i na velika moralna ograničenja svih nas.