House of Cards

Pošaljite komentar

Klinički psiholozi i drugi psihoterapeuti su šarlatani koji se, zaklonjeni bezvrednim licencama, igraju ljudskim sudbinama i još to masno naplaćuju. Njihovi saveti vrede koliko i saveti njihovih bedinerki a njihovo veštačenje rastura porodice a na slobodu šalje opasne kriminalce – neke su od optužbi koje na račun zaduženih za duševno zdravlje iznosi uvaženi američki psiholog Robyn Dawes.

Piše: Željka Buturović

Za

Ko to uvažava Dawes-a? Uvažavaju ga drugi eksperimentalni psiholozi. Dawes svoje čitaoce uvodi u prirodu razmirica koje već decenijama postoje izmedju eksperimentalnih i kliničkih psihologa. Prvi pažljivo sakupljaju podatke kojima testiraju sva tvrdjenja o ljudima, drugi tvrde da poseduju specijalna znanje i veštine kojima pomažu ljudima. Podaci prvih pokazuju da to nije tačno, ali ovi drugi to ignorišu i nastavljaju da obmanjuju javnost. A javnost im i dalje veruje, i to je ono što Dawes svojom knjigom pokušava da promeni.

Dawes ne spori da je psihoterapija efikasna, već spori da je profesionalni psihoterapeuti obavljaju bolje od običnih laika. On se poziva na stotine naučnih studija i na njima baziranih meta-analiza koje pokazuju da psihoterapija pomaže, ali da za njen uspeh nije potrebno da traje dugo ili bude intenzivna, te da psihoterapeut bude posebno školovan ili iskusan. Zapravo, naučna istraživanja na ovu temu su došla u fazu u kojoj se ne postavlja pitanje da li su psihoterapeuti bolji u psihoterapiji od laika, već da li su gori – budući da su se pojavile indicije da je čak i to moguće.

Uprkos tome, u većini američkih država obavljanje psihoterapije je uslovljeno posedovanje licenci koje zahtevaju dugotrajno i skupo školovanje. To školovanje je, medjutim, potpuno nepotrebno da bi se psihoterapija uspešno obavljala. Suprotno uvreženom mišljenju, prava svrha psihoterapeutskih licenci nije zaštita neupućenih klijenata od šarlatana već smanjena ponuda psihoterapije koja omogućava da se seanse naplaćuju i po nekoliko stotina dolara. Krajnji rezultat svega ovog je da mnogi kojima bi psihoterapija pomogla ne mogu da je priušte.

Ovo je, medjutim, tek deo štete do koje su doveli profesionalni psihoterapeuti. Dawes ih optužuje i da su širenjem zabluda zasnovanih na nepostojećnim profesionalnim uspesima, pogubno uticali na vrednosti američkog društva čineći ga razmaženim, uobraženim i opsednutim iskorenjivanjem tzv. negativnih emocija. Nema nikakvih dokaza da je nisko samopouzdanje uzrok kriminala, neželjene trudnoće, loših ocena i ostalih zala koja mu se stavljaju na teret, tvrdi Dawes. A naizgled benigna premisa da su ljudi osetljiva bića, nesposobna da se samostalno izbore sa životnim teškoćama, je dovela do globalne infantilizacija svih gradjana i politici obavezne terapije za sve i svašta koja  ugrožava elementarne ljudske slobode.

Najstrašniji od svega su ipak slučajevi krivičnog gonjenja i prisilne hospitalizacije na osnovu “ekspertskih” mišljenja baziranih na bezvrednim testovovima i “stručnoj” rekonstrukciji potisnutih trauma, što Dawes ilustruje potresnim primerima. On sa razlogom napada tzv. projektivne tehnike –  dijagnostičke metode zasnovane na ideji da o čoveku možemo nešto korisno da saznamo na osnovu njegove interpretacije višesmislenih stimulusa, kao sto su Roršahove mrlje. Korišćenje ovih bezvrednih metoda za dijagnostifikovanje mentalnog zdravlja je dovelo do velikih tragedija – u jednoj od njih, na primer, mlada devojka je dobila dijagnozu šizofrenije zato što je na jednoj od mrlja videla medveda. Ovaj dogadjaj je i bio glavni razlog zašto je Robyn Dawes u svojoj mladosti napustio kliničku psihologiju i posvetio se eksperimentalnoj.

Protiv

Dawes-ov zaključak o irelevantnosti treninga i iskustva tretira psihoterapiju i psihoterapeute kao pripadnike jedinstvene kategorije. Na prigovor da ovim stavlja stavlja u isti koš jabuke i kruške, Dawes odgovara da je to sasvim primereno cilju sticanja uvida u prirodu voća. Dawes je sasvim u pravu, ali gubi iz vida da mnoge potencijalne klijente možda ne zanima sposobnost licenciranih terapeuta generalno, već samo njihova sposobnost da reše njihov konkretan problem, o čemu, za svaki konkretan problem i tehniku, ima manje podataka. Zakonskom regulisanju psihoterapije i podrazumevanju stručnosti zaista nema mesta, ali pripadnici pojedinih terapeutskih škola i dalje mogu da se nadaju da će u budućnosti biti u stanju da pribave dokaze da psihoterapiju obavljaju bolje od svojih sekretarica.

Sve u svemu

Dawes-ove mete su brojne i netipične, a njegova kritika razorna i strasna. Dawes ne smatra da je istina komplikovana i umerena, već naprotiv, da je ekstremna i veoma jasna. Uprkos gnevu koji je veoma vidljiv u ”Kuli od karata” i za koji Dawes priznaje da je jedan od glavnih motiva što je knjigu i napisao, Dawes ostavlja utisak dobronamernog i požrtvovanog naučnika iskreno zainteresovanog za dobrobit svih kojima je pomoć potrebna. ”Ako psiholog ikad pokuša da Vas oceni na bazi mrlja od mastila, nedovršenih rečenica ili crteža, odmah izadjite iz njegove ordinacije, ili pozovite advokata, ako ste prisiljeni da u evaluaciji učestvujete”, upozorava Dawes svoje čitaoce i podseća na čuveni Rosenhan-ov eksperiment u kojem je osmoro eksperimentatora hospitalizovano na bazi jednog (izmišljenog) simptoma.

“Kula od karata ” u Srbiji

Robyn Dawes piše o Americi u kojoj terapeuti leče psihološke posledice otmica vanzemaljaca a Dr Phil je jedna od najpopularnijih javnih ličnosti. Ono što Ameriku razlikuje od Srbije je da Dr Phil – za razliku od npr. Vladete Jerotića - nije akademik. Eventualno prevodjenje ”Kule od karata” bi omogućilo srpskoj javnosti da se upozna sa drugom stranom psihologije i preispita poverenje koje ukazuje nekim etabliranim autoritetima.