1. mart 2007. | James Surowiecki, Anchor Books, 2005.

The Wisdom Of Crowds

Gomila je često pametnija od najpametnijeg pojedinca u gomili. James Surowiecki je u knjizi “Mudrost gomile” sebi postavio dva zadatka: prvo, da odbrani tezu da ova neočigledna pojava zaista postoji i drugo, da definiše uslove pod kojima se ona dešava. Surowiecki je izrazito uspešan u prvom a daleko manje u drugom zadatku.

Piše: Željka Buturović

ZA

Situacije u kojima mudrost gomile dolazi do izražaja su mnogobrojne. U jednoj od najstarijih demonstracija ovog fenomena (objavljenom u časopisu “Nature” pre sto godina), nekoliko stotina posmatrača na sajmu stoke je dalo svoju procenu težine prikazanog vola posle klanja. Ispostavilo se da je prosečna procenjena težina bila praktično identična sa pravom težinom. Jednako impresivni rezultati se dobijaju ako pitate gomilu ljudi da proceni sobnu temperaturu, broj bombona u tegli, dobitnika Oskara ili rezultat izbora. Publika u studiju “Milionera”, na primer, je u pravu u 91% slučajeva.

Pomislilo bi se da najgluplji u gomili kvare rezultat cele gomile. Ako grupi od dvadeset ljudi koji se razumeju u volove dodamo njih sto koji o volovima ne znaju ništa, deluje da ovih sto može samo da pokvari rezultat cele gomile. Surowiecki tvrdi da to u mnogim slučajevima nije tačno. Razlog za to je što i ovih sto stočnih amatera nešto zna – zapravo, svaki član gomile poseduje neko specijalno znanje koje niko drugi nema, a koje je reflektovano u njegovoj individualnoj proceni. To znanje je fragmentarno, implicitno i samo po sebi nedovoljno da tu individualnu procenu ucini tačnom. Medjutim, kada se ta procena iskombinuje sa ostalim nesavršenim procenama procena cele gomile postaje tačnija od bilo koje pojedinačne procene. Gomila je pametna jer omogućava efikasnu mobilizaciju onih znanja koje poseduju samo retki pojedinci ma kako ti pojedinci bili sami po sebi neupotrebljivi. Stoga, najkorisniji članovi gomile nisu nužno oni koji su najpametniji nego oni koji su najjedinstveniji - što ponekad moze da znači i gluplji od ostalih - i to Surowiecki ilustruje ubedljivim primerima.

Ako su gomile stvarno tako pametne i to bez obzira ko je u njima, počinje da se postavlja pitanje zašto uopšte imamo eksperte. Šta će nam na primer lekari kada, po pretpostavci, nema bolje terapije od one koju prepišu bolesnici koji sede u čekaonici? Neki eksperti, smatra Surowiecki, zaista i nisu potrebni. Prvi na listi sumnjivih su brokeri i menadžeri – Surowiecki podseća da se u mnogim naučnim krugovima već odavno podrazumeva da su odluke brokera i drugih finansijskih stručnjaka na nivou gledanja u pasulj. Njima za petama su geolozi koji klasifikuju kratere na Marsu: ispostavlja se da se klasifikacija dobijena uprosečavanjem odgovora dokonih posetilaca NASA-inog sajta na tu temu ne razlikuje od procene geologa sa višegodišnjim iskustvom.

Uprkos tome, Surowiecki je svestan da su odluke gomila dovele do mnogih katastrofa i daje primere američkog napada na Zaliv svinja, nesreće šatla Kolumbija, histerija na berzi, gužvi u saobraćaju i pomahnitalih rulja. Ovome bismo mogli da dodamo ratove, mafiju, linčovanja i spaljivanje veštica. Zbog toga Surowiecki i ne smatra da su sve gomile u svim okolnostima pametne: po njemu, da bi gomila bila uspešna ona treba da bude raznovrsna, svaki njen član treba da misli svojom glavom, i treba da postoji mehanizam koji će sva ta nezavisna mišljenja da sjedini u kolektivnu odluku.

PROTIV

Članovi gomile treba da misle svojom glavom jer to je jedini način da iskoriste znanje koje samo oni poseduju a od kojeg uspeh kolektivnog odlučivanja zavisi. To je lakše reći nego učiniti, posebno u malim grupama kao što su notorno neefikasni kometeti, odbori ili radne grupe. Surowiecki je svestan psihološke literature koja dokumentuje da ovakvim grupama dominira konformizam i radikalizacija mišljenja. Iz nekog razloga, medjutim, on i dalje insistira da i male grupe treba preferirati u odnosu na pojedince u rukovodjenju firmama. S druge strane, nedosledno svojim postavkama, on hvali reprezentativnu demokratiju smatrajući da ona omogućava da neuka masa izabere najboljeg kandidata koji ce da reši neki problem, iako iz njegovih postavki zapravo sledi da je reprezentativna demokratija nepotrebna i da se najbolje političke odluke donose direktnim izjašnjavanjem svih gradjana o svim pitanjima.

Slične nedoslednosti se javljaju i u analizi naučnog procesa: u tom procesu ne postoji jasan mehanizam agregacije mišljenja, a s druge strane postoje visoki kriterijumi za ulazak u naučnu zajednicu, što je sve u suprotnosti sa pretpostavljenim uslovima uspeha gomile. Surowiecki često pominje nekakvo ”potiranje grešaka” ljudi u gomili što je u kontradikciji sa njegovom osnovnom tezom da i pojedinačno najgori članovi gomile mogu da joj budu korisni baš zbog toga što njihova jedinstvena ”glupost” nije do kraja potrta.

SVE U SVEMU

Najveća vrednost ”Mudrosti gomile” je njena nedvosmislena i upečatljivim primerima potkrepljena poruka da ne treba podrazumevati da je masa glupa. Ovo nije nikakvo revolucionarno otkriće – zapravo i razlog zašto je Surowiecki u stanju da ga prepozna i dokumentuje je taj što su ga pre njega mnogi drugi otkrili i dokumentovali. S druge strane, problem identifikovanja okolnosti u kojima odlukama gomile treba verovati je ostao u dobroj meri nedorečen.

Studije slučaja koje Surowiecki koristi u drugom delu knjige da ilustruje svoju teoriju su dvosmisleni a njegove analize istih nedosledne, ponekad toliko da izgleda kao da su ta poglavlja napisana pre nego što se autor uopšte setio svoje teorije. Uprkos ovim slabostima ”Mudrost gomile” bi predstavljala osveženje na elitizmom zasićenom tržištu ideja u Srbiji.